Dolazak u Nicu:
Iako je vreme na prolasku kroz Italiju bilo relativno oblačno, kišno, ponegde i maglovito, već kod Pjaćence sunce počinje da greje i da nam daje nadu da nas ne čeka težak minus na putu ka Francuskoj. Put od Pjaćence ide ka Alesandriji čime izbegavamo Đenovu i štedimo malo vremena. Negativna strana te odluke je da ne prolazimo kroz San Remo već izlazimo direktno na grad Vintemiliju, iza kojeg počinje Francuska. Tradicionalno opravdanje, „sledeći put ću ići preko San Rema“ odzvanja u mislima, dok plaćamo putarinu i ulazimo u Francusku.

Super je ta EU. Svaki put kad prelazim iz zemlje u zemlju, a nema carine uvek se fasciniram. Kod nas postoji veći punkt u Bataji i na Pančevačkom putu nego između Francuske i Italije.

Prolazimo pored izlaza za Monte Karlo i idemo pravo ka Nici. Tu nam je baza u narednih nekoliko dana, sada samo treba pronaći hotel koji bi trebalo da je u centru grada… Problem nastaje zbog činjenice da je glavni bulevar (činimi se de Gorbella ili Malausenna – zaboravih…) potpuno raskopan. Sve mape koje smo nosili (a koje smo napravili zahvaljujući http://www.viamichelin.com) su bile neupotrebljive, pa je moj francuski jezik morao odmah da se iskoristi u nekoj prodavnici ne bi li se snašli.

Kad smo stigli u hotel devojka na recepciji iz čiste kurtoazije pita kako smo stigli, a ja refleksno kažem da su ulice u haosu zbog ovih radova i da smo jedva pronašli hotel. Odmah nam je ponudila da bez doplate pređemo iz dvokrevetne sobe u apartman. Što bi francuzi rekli: „pas mal“ – nije loše Brzo osveženje u sobi, bacamo stvari i izlazimo što je brže moguće kako bi što manje vremena gubili. Recepcionerka je i ovog puta bila veoma fina, pa nas je zaustavila, pitala da li smo prvi put u gradu, pa na naš potvrdan odgovor, daje nam malu mapu gde nam obeležava osnovne orijentire. Takođe nam daje savet da pripazimo na naše stvari (pogotovu kad je videla moj ogromni Fuji fotoaparat, koji je ništa posebno, ali je impresivnih dimenzija). Naglašava da otimanje tašni turistima i džeparenje ne bi trebali da nam se dogode zbog proste činjenice da nismo došli u sezoni, ali da svakako budemo oprezni. Super…

Vreme nas je u potpunosti poslužilo pa smo u sred januara Nicom šetali u tankim jaknama iako je bilo već bilo veče. I tako, odosmo peške niz aveniju Gambetta, kojom smo za 10 min pešaka stigli do obale. Veliki bulevar „Promenade des Anglais“, je ogromni bulevar koji ide duž obale i u kome se nalazi veliki broj hotela i kazina. Ako se neko seća scene iz Ronina gde de Niro pijucka kaficu i vašara koji je u blizini – e to je baš tu.

Nica u 10-11 uveče je praktično pusta. U Beogradu u to doba godine, ako ima 15C ne može da se prođe kroz centar grada. Ovde je sve bilo prilično pusto, poneki kafić radi i gomila picerija koje rade dostavu (sad mi je jasno otkud u Taksi 3 filmu onoliko onih skuterića koji rade dostavu pica). Naletimo na poslastičarnicu koja radi Hagendas (Häagen-Dazs®) sladolede i ja bez pitanja uletim unutra ne čekajući da me moja bolja polovina po hiljaditi put edukuje kako „nema boljeg sladoleda od poslastičarnice Srce iz Kragujevca“. Posle sladoleda smo se muvali još malo, dok moj organizam nije podsetio da sam vozio 12 sati – vreme je za dremku.

Sutradan sam imao neke manevre oko automobila koji je rešio da mi prijavi da su prednje kočnice pretvorene u finu prašinu – valjda je 1300km autoputa došlo glave kočnicama. Srećom Nica je prepuna auto mehaničara, samo je problem u tome što nemam predstavu koliko to može da košta, a videvši da su isti prevaranti kao i naši majstori – odlučno se uputim ka zvaničnom Volkswagen servisu. Malo jutarnjeg nerazumevanja sa mehaničarima se na kraju uspešno završilo i auto je bio spreman oko podneva za dalju akciju.

U povratku ka hotelu, kako bih pokupio svoju gospođu, imam prilike da vidim kako funkcioniše saobraćaj u jednom milionskom gradu. Veoma je čudno kako jedan grad možete da potpuno drugačije doživite ako se po njemu krećete kao pravi turista (taksijem, gradskim prevozom, peške) u odnosu na ono što možete da iskusite kada ste tamo kolima. Problem sa parkiranjem je takođe jedan od detalja o kojima nisam razmišljao. Ispred našeg hotela se nalazi stara železnička stanica pored koje se nalazi veliki parking.

Ova slika je slikana rano ujutro tako da je to razlog što je ulica pusta

Kako funkcioniÅ¡e parkiranje u Nici? Francuzi imaju prilično ležeran sistem naplate parkinga. Parking se u čitavom gradu naplaćuje od 9 – 12 i od 14 – 18. Maksimalno možete da platite 4 sata parkiranja i to je to. Vrlo luksuzno. Znači, možete tokom pauze za ručak da odete negde i da se ne nervirate oko parking plaćanja – samo treba pronaći parking mesto…

Kad sam već kod kola, u Nici se vozi sve i svašta, ali uopšte nisu dominantni novi automobili u tolikoj meri u kojoj sam ja očekivao. Saobraćaj, ponašanje, svirka i ostale onomatopeje vozača su veoma slični našim učesnicima u saobraćaju.

Bitne lokacije koje treba videti kada ste u Nici:

- Promenade des Anglais: glavna džada koja ide uz more,
- Chateau, tj. zamak,
- Luka,
- Marche aux Fleurs: pijaca cveća,
- Pravoslavna crkva Svetog Nikole,
- Pomorski muzej,
- Šagalov muzej,
- Matisov muzej,
i još mnogo toga drugog.

Mi, nažalost, nismo uspeli sve da vidimo i obiđemo – ostavili smo nešto i za naredni put.

Put je veoma „lagan“. Kolima iz Venecije preko Verone, Breše, Đenove do Monaka i konačno Francuske. Namerno kažem „Francuske“ zato što nisam želeo da isprobam cenovnike hotela u Monte Karlu… Umesto toga, hotel je bio u Nici, koja je na samo 30-tak km od Montea.

Beograd je tih dana bio okovan snegom i debelim minusom, a mi smo uživali u sunčanih 17-22 stepena. Prava stvar da se napune baterije posle tmurnih zimskih dana.

Nica je sama za sebe dovoljna da se potroši 4 dana koliko smo imali vremena da provedemo u obilasku svega što nam je palo na pamet. Više nismo mogli da se zadržimo, toliko je moja devojka imala slobodnih dana. Uvek ostaje ideja da ćemo, kao, da se vratimo neki drugi put – čisto sumnjam, ali ajde…

Prvo smo se vozikali po Alpima (Alpes Maritimes) iznad Nice i Monaka. Zujali smo preko Sospela, Piera Cava-e, Col de Turinija, Mentona da bi na kraju pregledanja malih mesta po planinama se spuštamo u Monte Karlo. Kada se sa autoputa isključite ka Monte Karlu odmah pukne klasični primorski vidik, sunce je uradilo svoje pa je grad izgledao sjajno. Nalazimo parking mesto i krećemo da se smucamo. Neke ulice podsećaju na one kojima se vozi F1 trka, ali je teško sa sigurnošću reći koje su tačno u pitanju. Luka je prizor za sebe, a jahte su priča za sebe…Iako Monte Karlo stvarno odiše bogatstvom, sve je to nekako previše disko. Ako želite da vidite prave i dugogodišnje bogataše onda pravac obližnji Menton. U Mentonu žive pravi ariostokrati, kojima gužva turista i novopečenih bogataša nije baš po volji.

U narednih nekoliko dana smo uglavnom gravitirali Nici i gradovima koji su u Alpima na putu ka Provansi. Imali smo priliku da probamo klopu u lokalnim restoranima i da obiđemo još dosta manjih mesta, koja sva odišu pravim francuskim šmekom. Iskreno, neke stvari mi se uopšte nisu dopale. Recimo, po restoranima je sasvim uobičajeno da sedite sa nekime za stolom. Tačnije, nije u pitanju isti sto, ali su u pitnanju oni jako mali stolovi za dvoje, koji su spojeni tako da praktično sedite sa nepoznatim ljudima. Meni nije odgovaralo, ali je to verovatno stvar navike.

Da se vratim još malo na neke impresije iz Monte Karla. Cene klope i pića nisu astronomske u svim lokalima, pa smo tako imali priliku da sedimo u piceriji usred samog centra čije su cene bile sasvim podnošljive.

Nica je daleko lepši grad za prosečnog turistu, Monte Karlo obiđete za jedan dan. Pored veoma neprijatnih uzbrdica i činjenice da pored ogromnih kazina, egzotičnih automobila i epicentra svetskog džet seta, Monte Karlo nema mnogo materijala za videti, pogotovu u odnou na, obližnju, Nicu.

Ukratko, to je to. Odlazak u Monte Karlo je sasvim izvodljiv, čak i sa prosečnim srpskim primanjima.

Planovi za sledeću veliku ekskurziju se intezivno pripremaju!