Рад ам Ринг? Точком, тј. бициклом по „Рингу“, тј. Нордшлајфу. И све то за четири дана. Као и обично, претерано оптимистично планирам своје акције, па кад их и изведем – распаднем се.

Углавном, стаза Нордшлајф је све популарније место окупљања љубитеља аутомобила/мотоцикала. У последњих неколико година је све чешће коришћена од стране маркетиншких одељења бројних произвођача аутомобила, тј. хваљењем како је нови ауто бржи на овој стази или је тестирано огибљење или нешто треће.

Више о стази можете прочитати на сајту Националне Класе, кад смо прошле године били на 24 часа Нурбургринга.

1450км у једном правцу је баш солидан залогај, а поготову што сам за четири дана отишао, вратио се и, у међувремену, изпедалирао 70км бициклом на овој стази. Драма!

Рад сам планирао већ неколико година да изведем, али проблеми са визом, парама, тадашњом девојком и другим обавезама су ме стално блокирали, тако да сам дуго планирану акцију спровео у дело тек овог (2009) лета.

Стандардно, кад сезона крене, тамо негде у априлу – мају, кренем са редовним вожњама викендом, а како се време пролепшава, одласци на Авалу су све чешћи. Ове године је било другачије, пре свега због врло лошег времена током целог јуна и прве половине јула. Укратко након 20-так дана вожње у јулу, кондиција није била ни близу уобичајеног нивоа.

Морам да кажем да избегавам да идем на Аду или Ушће или било где другде где се рекреативци возе, пошто обично возим доста брже од нормалном рекреативног темпа (јако ил никако!) па то уме да направи доста проблема у виду да неко има солидне шансе да буде прегажен. Због тога сам најчешће на потезу Кућа – Авала, и то ми буде лепа дво-двоипосатна тура после које сам солидно испражњен. Цела та тренинг тура је око 45км са једним или два одмарања (пре успона на врх и, евентуално, на врху).

Углавном, пријаве за трку су преко интернета, као и плаћање котизације. Проблем је што банана република Србија и мајмунчићи са танким наочарима и пругастим оделима – банкари, су потпуно одескли србију од света, да би нам сваки трансфер новца дебело наплатили. Углавном, из Србије уплатити 45€ за котизацију је требало да кошта скоро 40€ (тако су ми рекли у Интези), док из крштених земаља само дате налог за плаћање и наплате вам ко да сте уплатили паре на било који други рачун. Океј, платићу на лицу места.

Хотел сам резервисао преко букинг.ком и одабрао најјефтинију варијанту на 20км од стазе. У питању је пансион

Спакујем ја бајс на кола и кренем на пут у четвртак ујутро. Наравно, заборавим девизе да подигнем из банке, а нисам знао да путарине могу да плаћам картицом и одма пукнем једно 2 сата у старту. Цариници са занимањем гледају где ћу са бајсем, не питају ништа и настављам кроз Кроацију. Хрвате сам прескочио експресно, улазак у ЕУ и „дежелу“ је био подједнако лаган. Ишао сам преко Марибора, тако да сам до Аустрије стигао јако брзо. Улазим у Немачку око 4 поподне, сабијам километре да би ме код Штутгарта (на Мајци, наравно) сачекала страшна гужва и чекићање једно сат времена. У пансион стижем тек око поноћи. 1400км. Распад!

Петак зујим мало око стазе и некако се обуздам да не изађем на стазу колима, на турист-фарен. Факат, то мора да урадим у 2010. Нема више врдања.

Поподне сам платио котизацију (60€) и дао депозит за транспондер (€40), тако да сам био спреман  за суботњи спектакуло.

Субота. Пробудим се, спакујем ствари и правац стаза. Колима наравно. Истоварим бајс, одем на до стазе једно пола сата пре заказаног почетка окупљања. Обично касним, ал сад тај луксуз после 1500км пута нисам хтео да си приуштим. Тркачи су већ завршили (Екипа која трчи полу и комплет маратон је трчала током суботе ујутро).

Погледам, видим ознаку за групу Д (група у којој су возили возачи на 70 и 140км). Станем ту негде поред и кренем да се мало разгибавам. Пффф. Гледам екипу која се појављује и видим да од једно 600-700 људи у групи велика већина њих има врло-врло скупе тркачке бајсеве. Стивенс Бајкс, Булс, Скот и друга фина егзотика. Погони су брутални, има баш да се види тешких иживљавања за оне који се ложе на магнезијум и сличне зајебанције. Каприоло бајсеве нико није возио, за случај да неког интересује

Знао сам за јадац, па сам понео бициклистичку кацигу. Моћно сам се истресо за најјефтинији модел, чисто да испоштујем сигурносну процедуру.

Пред старт, гужва је неподношљива. Буквално нема где бицикл да се стави. Ја нешто блентачим около и паде ми бајс…право на неког дасу…Рекох еншулдигунг, ал верујем да му није било право што га је неко изгребо и пре него је почела трка. Јебига.

Трка је званично почела у 12ч, ал то је за водеће групе А, Б и Ц. Те три групе су биле екипе које возе 24 часа – на асфалту и маунтин туру. У А групи су озбиљни типови, док су са АА ознакама биле фаце за које капирам да су са Ленс Армстронгом и оним малим шпанцем, што узе овогодишњи Тур, на ти.

Кренемо ми мало касније – пуштали су једну по једну групу у размаку од по 5 минута. Последњих 10-15 минута пред старт групе, кренем да размишљам шта-ако. Стаза је изузетно зајебана, а ја соло на 12 сати вожње од куће. Смислим да треба лагано да кренем и да се не упуштам у трку (што стално радим). Крећемо лагано низбрдо низ циљни правац, до Т1 се већ лепо рашчистило. Вози, вози, вози и никако да прођем ГП стазу! Узбрдица на Михаел Шумахер С шикани је баш солидна, а излазак на Ринг још већи успон. Помислих, бре уморих се а нисам још ни до Нордшлајфа стигао.

Излазим на Нордшлајф и крећем у лагани спуст. Толико непознатих, а испред мене 20км ложења по кривинама. Све време у себи понављам – „немој да се јуриш са некиме„. Кнапирао сам полазак и ако трку/вожњу завршим разбијен или ако паднем, не знам како ћу да се вратим кући. Већ на старту сам провртео имена људи који имају мултипл шенген, које могу да потерам на авион да би могли да ме врате назад ако ме угипсају.

[Show as slideshow]

Креће спуст. Пролазим Хатценбах и остале кривине које су супер на бајсу и приближавам се Квиделбахер Хохеу. Успон је кратак, али скоро па вертикалан. Са 60кмч до заустављања очас посла. Ја тотално неискусно приђох у баш високој брзини, а ни темпо ми није био неки. Они искуснији су истерали успон агресивним педалањем, док сам се ја изшалто наниже и истеро то комфорно. Флугплац је зезнут кад је под хаубом 300+ КС, али на педалама је тотално незанимљив. Креће опет спуст и успон ка Амбергу, где опет гравитација уради своје – без кочница. Опет спуст и стиже незгодна компресија на Фухсрореу. Успон ка Аденаур Форсту није наиван и то се истера са доста педалања.

Опет иду спустеви и то можда и најлепши на стази. Метзгесфелд је баш брз и на спусту ка Каленхарду имам преко 80кмч. Екипа са А и АА бројевима тера преко 100кмч. Пролазак преко мостића и опет спуст. Опет 8-9 банке и прилазак Брајдшејду, најнижој тачки стазе. Овде ме опет стаза хвата неспремног. Иако сам знао да је Екс Муле стрм, нисам био ни близу колико је то чудо вертикално! Мислим да сам имао 50кмч које ми је успон спустио на 0 кмч за 10-так метара. Опет проблем са погрешном брзином за успон и мој дотрајали ХТ погон једва некако испребацује брзине док нисам стао. Одатле па током наредних 5км је озбиљан успон који кулминира са 17% нагибом када се прође Карусел и крене на Хохе Ахт. На Хохе Ахту је највиша тачка стазе и ту се уједно и налази одмориште са освежењем и допуном воде.

Након освежења, крећем поново и сад иде лагани спуст, низ Пфланцгартене, да би након тога кренуо успон ка малом Каруселу. Излазак на Дотингер правац и лагани спуст због ради штедње снаге. Након проласка мостића, креће нешто оштрији спуст да би онда кренуло озбиљно педалање до изласка на Нурбургринг Ф1 стазу. То би био један круг. Наредни кругови су били спорији, пошто нисам имао појма јел може да се издржи или не до краја трке.

Два круга касније, прођох кроз циљ са 70км иза себе. Покупим резултате (пласиран сам као 600-ти од 700 учесника), одвезем бајс до кола и тамо се скљокам у кола наредних 20-так минута. Бонжита, вода, бонжита, вода и после неколико десетина минута сам био способан да намонтирам бајс на кров. Нисам стигао ни да се одморим, већ ме је чекао повратак у виду 1600км соло вожње. Сутра ујутру сам стартовао око 4 ујутру, а љубазна влацница пансиона ми је спремила супер ланч пакет, тако да сам једина заустављања до куће имао само на бензинским пумпама и граничним прелазима.

Нико ме погледао није због бицикла на крову, тако да сам могао глат да унесем неки ганц нови бјас од сома ЕУР и нико не би реко ни речи.

Kao što rekoh, kaubojština na biciklističkoj stazi je nepodnošljiva. Dakle, pravac Avala! Do podnožja Avale od mene ima 18km – 27. Marta, Beogradska, Bulvar JNA. Do Trošarine ume da bude prilično umarajuće, ali to je ceo fazon sa Avalom – treba imati snage da se popneš do početka uspona.

18km uspona traži 1 sat umerenog pedaliranja sa bar dve pauze da se dospe gorivo. Srećom pa je motor relativno ekonomičan – dosipanje goriva je obično 1/2l kisele ili nekog slatkog gaziranog soka. Uspon na vrh je oko 4km i za to je potrebno 22 minuta, takođe relaksiranog, pedaliranja. Momci koji se ozbiljno pripremaju isti uspon rade za 13 minuta. Plašim se da bi se moj bajs raspao da imam toliko snage da ga omlatim do vrha za 13 minuta. Na vrhu malo kontemplacije u vidu ispijanja vode dok stomak ne počne da boli i onda forsiranje nizbrdice!

Nizbrdo 22km (uz neku poneku uzbrdicu – uspon na Banjicu) – prosečna brzina 33km/čas. Maksimalna brzina na spustu sa Avale – 62 km/čas. Nije baš dobro postizati takve brzine ako imate jeftin bajs – moj Capriolo je posle dva spusta sa Avale imao pojedenu prednju osovinu i raspadnut prednji amortizer. Nije toliko naporan spust, već su delovi puta prepuni rupa. Već sam snimio jedan ozbiljan bajs u komplet Shimano Deore XT opremi. Ima da padne za slobodu

Obratite pažnju da je sve češći sport na Avali vožnja automobila u kontra smeru. Nama na biciklima nije prevelik problem da usporimo kad idemo uzbrdo, ali nizbrdo… Sa 62kmč na bajsu mogu samo da zažmurim.

Moj „saradnik“ na usponima na Avalu – Maki, je na slici tokom priprema za obrušavanje nizbrdo… Slika je sa telefona, otud buđav kvalitet slike.

Specifikacije „el bicikleto mui rapido“:

Ram – Carpiolo Alu
Prednja viljuška – RST Zoom
Ostatak – još lošijeg kvaliteta