Рад ам Ринг? Точком, тј. бициклом по „Рингу“, тј. Нордшлајфу. И све то за четири дана. Као и обично, претерано оптимистично планирам своје акције, па кад их и изведем – распаднем се.

Углавном, стаза Нордшлајф је све популарније место окупљања љубитеља аутомобила/мотоцикала. У последњих неколико година је све чешће коришћена од стране маркетиншких одељења бројних произвођача аутомобила, тј. хваљењем како је нови ауто бржи на овој стази или је тестирано огибљење или нешто треће.

Више о стази можете прочитати на сајту Националне Класе, кад смо прошле године били на 24 часа Нурбургринга.

1450км у једном правцу је баш солидан залогај, а поготову што сам за четири дана отишао, вратио се и, у међувремену, изпедалирао 70км бициклом на овој стази. Драма!

Рад сам планирао већ неколико година да изведем, али проблеми са визом, парама, тадашњом девојком и другим обавезама су ме стално блокирали, тако да сам дуго планирану акцију спровео у дело тек овог (2009) лета.

Стандардно, кад сезона крене, тамо негде у априлу – мају, кренем са редовним вожњама викендом, а како се време пролепшава, одласци на Авалу су све чешћи. Ове године је било другачије, пре свега због врло лошег времена током целог јуна и прве половине јула. Укратко након 20-так дана вожње у јулу, кондиција није била ни близу уобичајеног нивоа.

Морам да кажем да избегавам да идем на Аду или Ушће или било где другде где се рекреативци возе, пошто обично возим доста брже од нормалном рекреативног темпа (јако ил никако!) па то уме да направи доста проблема у виду да неко има солидне шансе да буде прегажен. Због тога сам најчешће на потезу Кућа – Авала, и то ми буде лепа дво-двоипосатна тура после које сам солидно испражњен. Цела та тренинг тура је око 45км са једним или два одмарања (пре успона на врх и, евентуално, на врху).

Углавном, пријаве за трку су преко интернета, као и плаћање котизације. Проблем је што банана република Србија и мајмунчићи са танким наочарима и пругастим оделима – банкари, су потпуно одескли србију од света, да би нам сваки трансфер новца дебело наплатили. Углавном, из Србије уплатити 45€ за котизацију је требало да кошта скоро 40€ (тако су ми рекли у Интези), док из крштених земаља само дате налог за плаћање и наплате вам ко да сте уплатили паре на било који други рачун. Океј, платићу на лицу места.

Хотел сам резервисао преко букинг.ком и одабрао најјефтинију варијанту на 20км од стазе. У питању је пансион

Спакујем ја бајс на кола и кренем на пут у четвртак ујутро. Наравно, заборавим девизе да подигнем из банке, а нисам знао да путарине могу да плаћам картицом и одма пукнем једно 2 сата у старту. Цариници са занимањем гледају где ћу са бајсем, не питају ништа и настављам кроз Кроацију. Хрвате сам прескочио експресно, улазак у ЕУ и „дежелу“ је био подједнако лаган. Ишао сам преко Марибора, тако да сам до Аустрије стигао јако брзо. Улазим у Немачку око 4 поподне, сабијам километре да би ме код Штутгарта (на Мајци, наравно) сачекала страшна гужва и чекићање једно сат времена. У пансион стижем тек око поноћи. 1400км. Распад!

Петак зујим мало око стазе и некако се обуздам да не изађем на стазу колима, на турист-фарен. Факат, то мора да урадим у 2010. Нема више врдања.

Поподне сам платио котизацију (60€) и дао депозит за транспондер (€40), тако да сам био спреман  за суботњи спектакуло.

Субота. Пробудим се, спакујем ствари и правац стаза. Колима наравно. Истоварим бајс, одем на до стазе једно пола сата пре заказаног почетка окупљања. Обично касним, ал сад тај луксуз после 1500км пута нисам хтео да си приуштим. Тркачи су већ завршили (Екипа која трчи полу и комплет маратон је трчала током суботе ујутро).

Погледам, видим ознаку за групу Д (група у којој су возили возачи на 70 и 140км). Станем ту негде поред и кренем да се мало разгибавам. Пффф. Гледам екипу која се појављује и видим да од једно 600-700 људи у групи велика већина њих има врло-врло скупе тркачке бајсеве. Стивенс Бајкс, Булс, Скот и друга фина егзотика. Погони су брутални, има баш да се види тешких иживљавања за оне који се ложе на магнезијум и сличне зајебанције. Каприоло бајсеве нико није возио, за случај да неког интересује

Знао сам за јадац, па сам понео бициклистичку кацигу. Моћно сам се истресо за најјефтинији модел, чисто да испоштујем сигурносну процедуру.

Пред старт, гужва је неподношљива. Буквално нема где бицикл да се стави. Ја нешто блентачим около и паде ми бајс…право на неког дасу…Рекох еншулдигунг, ал верујем да му није било право што га је неко изгребо и пре него је почела трка. Јебига.

Трка је званично почела у 12ч, ал то је за водеће групе А, Б и Ц. Те три групе су биле екипе које возе 24 часа – на асфалту и маунтин туру. У А групи су озбиљни типови, док су са АА ознакама биле фаце за које капирам да су са Ленс Армстронгом и оним малим шпанцем, што узе овогодишњи Тур, на ти.

Кренемо ми мало касније – пуштали су једну по једну групу у размаку од по 5 минута. Последњих 10-15 минута пред старт групе, кренем да размишљам шта-ако. Стаза је изузетно зајебана, а ја соло на 12 сати вожње од куће. Смислим да треба лагано да кренем и да се не упуштам у трку (што стално радим). Крећемо лагано низбрдо низ циљни правац, до Т1 се већ лепо рашчистило. Вози, вози, вози и никако да прођем ГП стазу! Узбрдица на Михаел Шумахер С шикани је баш солидна, а излазак на Ринг још већи успон. Помислих, бре уморих се а нисам још ни до Нордшлајфа стигао.

Излазим на Нордшлајф и крећем у лагани спуст. Толико непознатих, а испред мене 20км ложења по кривинама. Све време у себи понављам – „немој да се јуриш са некиме„. Кнапирао сам полазак и ако трку/вожњу завршим разбијен или ако паднем, не знам како ћу да се вратим кући. Већ на старту сам провртео имена људи који имају мултипл шенген, које могу да потерам на авион да би могли да ме врате назад ако ме угипсају.

[Show as slideshow]

Креће спуст. Пролазим Хатценбах и остале кривине које су супер на бајсу и приближавам се Квиделбахер Хохеу. Успон је кратак, али скоро па вертикалан. Са 60кмч до заустављања очас посла. Ја тотално неискусно приђох у баш високој брзини, а ни темпо ми није био неки. Они искуснији су истерали успон агресивним педалањем, док сам се ја изшалто наниже и истеро то комфорно. Флугплац је зезнут кад је под хаубом 300+ КС, али на педалама је тотално незанимљив. Креће опет спуст и успон ка Амбергу, где опет гравитација уради своје – без кочница. Опет спуст и стиже незгодна компресија на Фухсрореу. Успон ка Аденаур Форсту није наиван и то се истера са доста педалања.

Опет иду спустеви и то можда и најлепши на стази. Метзгесфелд је баш брз и на спусту ка Каленхарду имам преко 80кмч. Екипа са А и АА бројевима тера преко 100кмч. Пролазак преко мостића и опет спуст. Опет 8-9 банке и прилазак Брајдшејду, најнижој тачки стазе. Овде ме опет стаза хвата неспремног. Иако сам знао да је Екс Муле стрм, нисам био ни близу колико је то чудо вертикално! Мислим да сам имао 50кмч које ми је успон спустио на 0 кмч за 10-так метара. Опет проблем са погрешном брзином за успон и мој дотрајали ХТ погон једва некако испребацује брзине док нисам стао. Одатле па током наредних 5км је озбиљан успон који кулминира са 17% нагибом када се прође Карусел и крене на Хохе Ахт. На Хохе Ахту је највиша тачка стазе и ту се уједно и налази одмориште са освежењем и допуном воде.

Након освежења, крећем поново и сад иде лагани спуст, низ Пфланцгартене, да би након тога кренуо успон ка малом Каруселу. Излазак на Дотингер правац и лагани спуст због ради штедње снаге. Након проласка мостића, креће нешто оштрији спуст да би онда кренуло озбиљно педалање до изласка на Нурбургринг Ф1 стазу. То би био један круг. Наредни кругови су били спорији, пошто нисам имао појма јел може да се издржи или не до краја трке.

Два круга касније, прођох кроз циљ са 70км иза себе. Покупим резултате (пласиран сам као 600-ти од 700 учесника), одвезем бајс до кола и тамо се скљокам у кола наредних 20-так минута. Бонжита, вода, бонжита, вода и после неколико десетина минута сам био способан да намонтирам бајс на кров. Нисам стигао ни да се одморим, већ ме је чекао повратак у виду 1600км соло вожње. Сутра ујутру сам стартовао око 4 ујутру, а љубазна влацница пансиона ми је спремила супер ланч пакет, тако да сам једина заустављања до куће имао само на бензинским пумпама и граничним прелазима.

Нико ме погледао није због бицикла на крову, тако да сам могао глат да унесем неки ганц нови бјас од сома ЕУР и нико не би реко ни речи.

Нешто даље од Аде Циганлије, Кошутњака, Авале и других викенд дестинација, налази се Космај. Занимљиво је колико лепих места има на педесетак километара од Београда, а опет већина људи ипак више воли да преседи суботње или недељно поподне испијајући безбројне кафе по центру града.

Kosmaj

Kosmaj je prva viša planina nakon Avale, koja je sa svojih 506m najniža planina u Srbiji. Kosmaj je visok samo 626m, ali i pored toga dominira niskim delom Šumadije, okolinom Sopota.

Naziv Kosmaj nastao je od keltske reči „cos“ (šuma) i predindoevropske reči „maj“ (planina). Međutim, Rimljani su Kosmaj prilagodili mitologiji jer je dobio značenje „casa Maiac“ – stanište boginje Maje. U rimskoj epohi, Kosmaj je bio značajno rudarsko središte. Verovatno se ruda gvožđa iskopavala na Kosmaju i pre dolaska Rimljana.

Sem spomenika poginulim partizanskim borcima, na Kosmaju nema mnogo toga zanimljivog. Nekada popularan bazen na samom vrhu planine više nije u radnom stanju, tako da sem par poljana jedina mesta od interesa su nekoliko restorana, prepunih izletnika prezaposlenih veoma kvalitetnim pečenjenjem.

Na slici je kragujevački tim sa posebnim majcama koje najavljuju njihovu buduću pobedu – „Kebidž Tim“!

Kupusijada je vašar kao i svaki drugi seoski vašar. Tokom par dana, postoji još dosta pratećih događaja. Takmičenje traktorista, izbor najlepših konja, takmičenje KUD-ova, itd.

Evo nekoliko lokalnih mladića i devojčica koji su bili obučeni u naše nošnje. Momci su bili prilično kul, kad sam im rekao da su mladići, odma su zvali na pivo…

KUD-ovi su na glavnoj bini pržili što su glasnije mogli, ali kako je veče počelo da pada lokalni pleh bendovi su preuzimali na sebe odgovornost za uveseljavanje.

Što je dan više odmicao, to je navala na kupus bila veća. Evo jedne od brojnih konobarica koja se sprema da odnese upravo spremljeni kupus za neki od stolova.

Dolazak u Nicu:
Iako je vreme na prolasku kroz Italiju bilo relativno oblačno, kišno, ponegde i maglovito, već kod Pjaćence sunce počinje da greje i da nam daje nadu da nas ne čeka težak minus na putu ka Francuskoj. Put od Pjaćence ide ka Alesandriji čime izbegavamo Đenovu i štedimo malo vremena. Negativna strana te odluke je da ne prolazimo kroz San Remo već izlazimo direktno na grad Vintemiliju, iza kojeg počinje Francuska. Tradicionalno opravdanje, „sledeći put ću ići preko San Rema“ odzvanja u mislima, dok plaćamo putarinu i ulazimo u Francusku.

Super je ta EU. Svaki put kad prelazim iz zemlje u zemlju, a nema carine uvek se fasciniram. Kod nas postoji veći punkt u Bataji i na Pančevačkom putu nego između Francuske i Italije.

Prolazimo pored izlaza za Monte Karlo i idemo pravo ka Nici. Tu nam je baza u narednih nekoliko dana, sada samo treba pronaći hotel koji bi trebalo da je u centru grada… Problem nastaje zbog činjenice da je glavni bulevar (činimi se de Gorbella ili Malausenna – zaboravih…) potpuno raskopan. Sve mape koje smo nosili (a koje smo napravili zahvaljujući http://www.viamichelin.com) su bile neupotrebljive, pa je moj francuski jezik morao odmah da se iskoristi u nekoj prodavnici ne bi li se snašli.

Kad smo stigli u hotel devojka na recepciji iz čiste kurtoazije pita kako smo stigli, a ja refleksno kažem da su ulice u haosu zbog ovih radova i da smo jedva pronašli hotel. Odmah nam je ponudila da bez doplate pređemo iz dvokrevetne sobe u apartman. Što bi francuzi rekli: „pas mal“ – nije loše Brzo osveženje u sobi, bacamo stvari i izlazimo što je brže moguće kako bi što manje vremena gubili. Recepcionerka je i ovog puta bila veoma fina, pa nas je zaustavila, pitala da li smo prvi put u gradu, pa na naš potvrdan odgovor, daje nam malu mapu gde nam obeležava osnovne orijentire. Takođe nam daje savet da pripazimo na naše stvari (pogotovu kad je videla moj ogromni Fuji fotoaparat, koji je ništa posebno, ali je impresivnih dimenzija). Naglašava da otimanje tašni turistima i džeparenje ne bi trebali da nam se dogode zbog proste činjenice da nismo došli u sezoni, ali da svakako budemo oprezni. Super…

Vreme nas je u potpunosti poslužilo pa smo u sred januara Nicom šetali u tankim jaknama iako je bilo već bilo veče. I tako, odosmo peške niz aveniju Gambetta, kojom smo za 10 min pešaka stigli do obale. Veliki bulevar „Promenade des Anglais“, je ogromni bulevar koji ide duž obale i u kome se nalazi veliki broj hotela i kazina. Ako se neko seća scene iz Ronina gde de Niro pijucka kaficu i vašara koji je u blizini – e to je baš tu.

Nica u 10-11 uveče je praktično pusta. U Beogradu u to doba godine, ako ima 15C ne može da se prođe kroz centar grada. Ovde je sve bilo prilično pusto, poneki kafić radi i gomila picerija koje rade dostavu (sad mi je jasno otkud u Taksi 3 filmu onoliko onih skuterića koji rade dostavu pica). Naletimo na poslastičarnicu koja radi Hagendas (Häagen-Dazs®) sladolede i ja bez pitanja uletim unutra ne čekajući da me moja bolja polovina po hiljaditi put edukuje kako „nema boljeg sladoleda od poslastičarnice Srce iz Kragujevca“. Posle sladoleda smo se muvali još malo, dok moj organizam nije podsetio da sam vozio 12 sati – vreme je za dremku.

Sutradan sam imao neke manevre oko automobila koji je rešio da mi prijavi da su prednje kočnice pretvorene u finu prašinu – valjda je 1300km autoputa došlo glave kočnicama. Srećom Nica je prepuna auto mehaničara, samo je problem u tome što nemam predstavu koliko to može da košta, a videvši da su isti prevaranti kao i naši majstori – odlučno se uputim ka zvaničnom Volkswagen servisu. Malo jutarnjeg nerazumevanja sa mehaničarima se na kraju uspešno završilo i auto je bio spreman oko podneva za dalju akciju.

U povratku ka hotelu, kako bih pokupio svoju gospođu, imam prilike da vidim kako funkcioniše saobraćaj u jednom milionskom gradu. Veoma je čudno kako jedan grad možete da potpuno drugačije doživite ako se po njemu krećete kao pravi turista (taksijem, gradskim prevozom, peške) u odnosu na ono što možete da iskusite kada ste tamo kolima. Problem sa parkiranjem je takođe jedan od detalja o kojima nisam razmišljao. Ispred našeg hotela se nalazi stara železnička stanica pored koje se nalazi veliki parking.

Ova slika je slikana rano ujutro tako da je to razlog što je ulica pusta

Kako funkcioniÅ¡e parkiranje u Nici? Francuzi imaju prilično ležeran sistem naplate parkinga. Parking se u čitavom gradu naplaćuje od 9 – 12 i od 14 – 18. Maksimalno možete da platite 4 sata parkiranja i to je to. Vrlo luksuzno. Znači, možete tokom pauze za ručak da odete negde i da se ne nervirate oko parking plaćanja – samo treba pronaći parking mesto…

Kad sam već kod kola, u Nici se vozi sve i svašta, ali uopšte nisu dominantni novi automobili u tolikoj meri u kojoj sam ja očekivao. Saobraćaj, ponašanje, svirka i ostale onomatopeje vozača su veoma slični našim učesnicima u saobraćaju.

Bitne lokacije koje treba videti kada ste u Nici:

- Promenade des Anglais: glavna džada koja ide uz more,
- Chateau, tj. zamak,
- Luka,
- Marche aux Fleurs: pijaca cveća,
- Pravoslavna crkva Svetog Nikole,
- Pomorski muzej,
- Šagalov muzej,
- Matisov muzej,
i još mnogo toga drugog.

Mi, nažalost, nismo uspeli sve da vidimo i obiđemo – ostavili smo nešto i za naredni put.

Put je veoma „lagan“. Kolima iz Venecije preko Verone, Breše, Đenove do Monaka i konačno Francuske. Namerno kažem „Francuske“ zato što nisam želeo da isprobam cenovnike hotela u Monte Karlu… Umesto toga, hotel je bio u Nici, koja je na samo 30-tak km od Montea.

Beograd je tih dana bio okovan snegom i debelim minusom, a mi smo uživali u sunčanih 17-22 stepena. Prava stvar da se napune baterije posle tmurnih zimskih dana.

Nica je sama za sebe dovoljna da se potroši 4 dana koliko smo imali vremena da provedemo u obilasku svega što nam je palo na pamet. Više nismo mogli da se zadržimo, toliko je moja devojka imala slobodnih dana. Uvek ostaje ideja da ćemo, kao, da se vratimo neki drugi put – čisto sumnjam, ali ajde…

Prvo smo se vozikali po Alpima (Alpes Maritimes) iznad Nice i Monaka. Zujali smo preko Sospela, Piera Cava-e, Col de Turinija, Mentona da bi na kraju pregledanja malih mesta po planinama se spuštamo u Monte Karlo. Kada se sa autoputa isključite ka Monte Karlu odmah pukne klasični primorski vidik, sunce je uradilo svoje pa je grad izgledao sjajno. Nalazimo parking mesto i krećemo da se smucamo. Neke ulice podsećaju na one kojima se vozi F1 trka, ali je teško sa sigurnošću reći koje su tačno u pitanju. Luka je prizor za sebe, a jahte su priča za sebe…Iako Monte Karlo stvarno odiše bogatstvom, sve je to nekako previše disko. Ako želite da vidite prave i dugogodišnje bogataše onda pravac obližnji Menton. U Mentonu žive pravi ariostokrati, kojima gužva turista i novopečenih bogataša nije baš po volji.

U narednih nekoliko dana smo uglavnom gravitirali Nici i gradovima koji su u Alpima na putu ka Provansi. Imali smo priliku da probamo klopu u lokalnim restoranima i da obiđemo još dosta manjih mesta, koja sva odišu pravim francuskim šmekom. Iskreno, neke stvari mi se uopšte nisu dopale. Recimo, po restoranima je sasvim uobičajeno da sedite sa nekime za stolom. Tačnije, nije u pitanju isti sto, ali su u pitnanju oni jako mali stolovi za dvoje, koji su spojeni tako da praktično sedite sa nepoznatim ljudima. Meni nije odgovaralo, ali je to verovatno stvar navike.

Da se vratim još malo na neke impresije iz Monte Karla. Cene klope i pića nisu astronomske u svim lokalima, pa smo tako imali priliku da sedimo u piceriji usred samog centra čije su cene bile sasvim podnošljive.

Nica je daleko lepši grad za prosečnog turistu, Monte Karlo obiđete za jedan dan. Pored veoma neprijatnih uzbrdica i činjenice da pored ogromnih kazina, egzotičnih automobila i epicentra svetskog džet seta, Monte Karlo nema mnogo materijala za videti, pogotovu u odnou na, obližnju, Nicu.

Ukratko, to je to. Odlazak u Monte Karlo je sasvim izvodljiv, čak i sa prosečnim srpskim primanjima.

Planovi za sledeću veliku ekskurziju se intezivno pripremaju!

[Show as slideshow]

Venecija nam je, kao odmorište, bila tačno na pola puta između Beograda i Azurne Obale. Celodnevno šetanje po Veneciji smo prilično uspešno obavili i videli većinu onoga što glavno ostrvo Venecije može da ponudi. Lido i ostala manja ostrvca nismo stigli da obiđemo, baš kao što se po kopnenom delu Venecije (Mestre) nismo mnogo zadržavali. Mrak je pao negde oko 6 uveče što je prilično dobro za sredinu januara (bar u odnosu na ono što smo mi očekivali – Beograd je u debelom mraku oko 5 sati u to doba godine).

Gondole. Romansa nije baš savršena ukoliko je vožnja po 5C uz ogromnu vlagu, ali je i dalje jako fina stvar. Taksisti, pardon gondolijeri, nude vožnju turistima tako da nije nikakav problem obezbediti vožnju. Autobusku kartu morate da kupite na kiosku, u autobusu je ne možete kupiti. To mi naravno nismo znali, srećom su neki Portuglaci imali karte viška koje su nam prodali, inače bi morali da izlazimo iz busa da kupimo karte na sledećoj stanici. Posle 30-40 minuta vožnje, stižemo na glavnu autobusku stanicu na ostrvu Venecija gde nas očekuje izbor nekoliko linija koje nas voze po kanalima Venecije. Vodeni „autobusi“ ili Vaporetto-i su osnovno prevozno sredstvo gradskog saobraćaja.

Santa Maria de la Salute, a ujedno prilazak San Marco Plaza-i

Moj kolega sa posla, Miloš, nam je već da bitna uputstva za snalaženje u tom delu grada pa smo spremno otišli da kupimo kartu za liniju 82 koja vozi po „Canal Grande“. To je, rekao bih, kao kod nas ulica Srpskih Vladara. Karte vrede 90 minuta, 24 časa ili duže. Karte koje važe 90 minuta su 5,5 Eura, dok one od 24 časa koštaju 10 Eura. Savet je da kupite karte koje vrede ceo dan, sa njima možete sasvim lepo da se prevezete nekoliko puta u toku dana bez previše brige koliko je sati i da li će karta važiti i kada stignete do čamca.

Kanal ima 3 velika mosta: Akademiju (drveni), Rialto (glavni, kameni most) i još jedan most koji predstavljaju jedini način prelaska jedne na drugu stranu Canal Grande-a, ukoliko zanemarimo mogućnost preplivavanja.

Most Akademija

Slika sa Rialta – mesto gde se turisti uglavnom okupljaju.

Venecija (ostrvo) je prilično zanimljivo, imate stvarno neograničen broj kulturnih spomenika, muzeja koji zaslužuju da se obiđu. Ovog puta za to nisam imao vremena, žurili smo ka Monte Carlo-u i Nici (o ovome u sledećem broju ) tako da smo morali da preskočimo ulaske u muzeje već smo ostrvo za jedan dan prešpartali uzduž i popreko diveći se kako kulturnim spomenicima tako i činjenici da je većina zaposlenih po skoro svim radnjama u Venciji uglavnom bila kosooka (Kinezi, bre).

Vlaga i prljava voda kao rezultat daju prilično rezak miris (smrad) nalik onome koji možete da osetite kad ste u nekom lučkom mestu. Ako kažem da živim na 10m od pijace (i to pored dela gde se prodaje riba), a smetao mi je smrad Venecije u zimskom periodu, onda verovatno možete da naslutite šta očekuje turiste u letnjem periodu. Zanemarite taj nedostatak i Venecija postaje jako lep grad, koji treba videti – ukoliko ste u mogućnosti.

Najbolje vreme za posetu je proleće, a preporuka je da nađete hotel u kopnenom delu grada, Mestre-u, odakle možete veoma brzo stići do ostrva uz pomoć autobusa ili gradskog voza.

[Show as slideshow]

12►

Prag je tokom tih dana bio prepun turista, što nije ništa neobično Najbolje vreme za posetu Pragu su baš kraj proleća i sredina jeseni. Temperature su idealne za duga šetanja. Na nekoliko slika možete da primetite da Pragom dominiraju visoke kule koje se nalaze po obodima centralnog dela grada. Isto tako palata koja se može videti na noćnoj i nekoliko drugih slika predstavlja mesto koje ne treba zaobići.

Vreme tih dana je bilo apsolutno idealno. 20-tak stepeni je dozvolilo da prevalimo ogromne količine kilometara pešice po Pragu, a imali smo i izlete do Karlovih Vari (Carlsbad) kao i posetu Karlovim Varima i zamku Konopište. Testiranje lokalnih točenih piva i raznih vrsta kobaja je sa moje strane maksimalno iskorišćeno.

Karlove Vari su stvarno fantastične, treba ih videti. Kao da Vas je neko preneo u srednji vek. Na slikama se vidi i veliki izvor mineralne vode u Karlovim Varima koji se nalazi unutar velikog zdanja. Postoji čitav niz izvora i na svakome je označeno koja je temperatura vode.

Zamak Konopište je zamak koji je Franc Ferdinand kupio krajem 19. veka. Slike zamka su, takođe, u ovoj galeriji. Zamak je prepun oružja i trofeja iz lova, pa postoje dve različite ture koje vode kroz deo zamka gde je oružje, dok druga tura prikazuje trofeje iz lova kao i prostorije u kojima su živeli plemići.

[Show as slideshow]

12►

Temperature u zimskom periodu (prva nedelja marta meseca) su u Tunisu i dalje niske, tako da kupanja nije bilo u programu – nažalost. To nam je ostavilo dovoljno vremena da obiđemo grad Sousse, Port el Kantaoui kao i da pohađamo sve fakultativne ekskurzije i obiđemo sve što je bilo moguće za kratkih 7 dana.

Na ekskurzijama smo obišli grad Tunis, Matmatu, Saharu i Sidu Bou Said.

Hotel u kome smo odseli, Hana Beach, i susedni, Hana Residence, su samo jedni od mnogih koji se nalaze duž plaža u samom gradu Sousse-u. Ova dva se nisu razlikovala mnogo po ceni i to sasvim opravdano, čak su naši saputnici iz Residence-a daleko više vremena provodili Beach hotelu, u kome je tokom zime daleko veći broj turista pa je i ponuda noćnog programa bogatija.

Port el Kantaui je predgrađe grada Sousse-a. Taksijem od Hana hotela do luke se stiže brzo, samo su lokalni taksisti još veći prevaranti od naših tako da je najbolje da znate otprilike koliko to košta i da ne popuštate ako krenu da slažu razne priče. U luci je veoma lepo, turistički deo je jako lepo uređen, a kome to znači može da se kupi gudra i haš vrlo lagano na sred ulice.

Grad Tunis svakako predstavlja tipičan veliki grad na Mediteranu. Avenija Habiba Burgibe je glavna ulica, a na jednom od njenih krajeva se nalazi ulaz u stari grad (Medina) grada Tunisa. Ispred samog ulaza nalazi se katedrala, kao i spomenik Ibn Khaldoun-u, poznatom tuniskom filozofu i istoričaru. U istoj ulici se nalaze Francuska ambasada kao i Državno pozorište. U neposrednoj blizini se nalazi i Jugoslovenska amabasada, a tu je i Jugoslovenska ulica što govori koliko je Jugoslavija, kao osnivač pokreta Nesvrstanih, bila poštovana u Tunisu.

Nakon toga odlazimo u muzej Bardo odakle nema posebno zanimljivih slika, delimično što ostah bez baterija u sred muzeja… Tipično.

Sledeća stanica je bilo veliki Rimski akvadukt koji se nalazi vrlo blizu rezidencije Tunskog predsednika (vide se bele zidine na tim slikama u pozadini).

Sledeća stanica je bila Sidi Bou Said – malo mesto koje je dobilo naziv po istoimenom svecu koji je živeo u ovom gradiću. Mesto je veoma lepo, klasičan mediteranski izgled prepun dosadnih trgovaca koji non-stop pokušavaju da uvale svoju robu po povoljnoj ceni od „uan dinar msju“ (jedan dinar gospodine), a onda se to naglo pretvori u još povoljnijih 10-20-50 dinara (Tuniskih). Da nevolja bude veća, arapi se obraćaju muškarcima iako je su žene u glavnoj ulozi kupovine.

Druga ekskurzija na kojoj smo bili je bila dvodnevna i ona je uključivala posetu više gradova i odlazak u Saharu. Zimski aranžmani imaju ovu ekskurziju kao dvodnevnu, dok je letnje ture rade tri dana zbog nemogućnosti da se putuje usled velikih vrućina.

Prvo stajanje je razgledanje ostataka Rimskog koloseuma. Koloseum u El Jem-u je jedan od većih rimskih koloseuma koji su ostali u dobrom stanju. Nakon El Jema se upućujuemo ka pustinji i gradu „Duz“. Grad Duz nosi ime po broju 12 (francuski „douze“) – naziv za dvanaestu kapiju Sahare. Na putu ka pustinji prolazimo kroz Matmatu.

U pustinju stižemo kasno popodne pa smo odmah išli da se malo „vozimo“ kamilama. Vožnja je malo neudobna u početku, ali je osećaj stvarno nezaboravan. Bilo je zanimljivo prilikom odabira kamila, ja sam uhvatio prve uzde koje su bile pri ruci, na šta je Arapin skočio i skroz zabrinuto predao uzde koje sam ja uzeo mojoj devojci uz konstataciju da sam mnogo veliki. I onda mi uručio neku veću kamilu koja je mogla da ponese mojih (tadašnjih) 95kg. Kamilama smo odjahali jedno 15 minuta u pustinju gde smo napravili pauzu, a onda smo odjahali nazad, sada već iskusno pa su fotoaparati već počeli da rade i sa samih kamila.

Tokom odmora u pustinji smo imali priliku da vidimo (a ja je i držao – kao što se vidi na slici) tunisku maskotu, pustinjsku lisicu, Feneka.

Nakon jahanja kamila, smestili smo se u jednom od brojnih hotela koji se nalaze bukvalno na samom obodu pustinje. Hotel Touareg je fantastično urađen, pogotovu unutrašnjost. Spolja, a i iznutra podseća na pustinjske tvrđave – kao u filmovima.

Povratak iz pustinje počinje veoma rano, a put nas je vodio preko isušenog slanog jezera da bi zatim iz autobusa prešli u džipove, u kojima smo prevalili nekoliko desetina kilometara, vozikajući se što po, a delom i van puta.

Momci koji voze džipove (Toyote Landcruiser dizel) su nas u par navrata veoma dobro prodrmali pravim off road vožnjama po pustinjskim dinama na našem putu, koji nas je vodio od oaze do oaze.

Oaze su inače u vlasništvu nekoliko porodica koje dele ono što se proizvodi u oazama. Veoma zanimljiva je bila demonstracija jednog dedice od 60+ godina koji se za 5 sekundi uzverao 5m uz palmu – prosto neverovatno. Oni friklajmberi sa ade izgledaju ko paceri pored njega. Ovaj čiča živi od toga što ubere, a ovi friklajmberi su samo pozeri kojima je mnogo dosadno i samo traže izgovor da se uvuku u fluoroscentne helanke.

Nakon gledanja oazi, idemo ka Keruanu. Keruan, na arapskom znači „utvrđenje“. Tu se nalazi velika džamija, a pored toga Keruan je poznat po tepisima i kolačima.

Imali smo priliku da pogledamo malo tepihe i da nam šef radnje malo ispriča o njegovoj radnji i kaže orijentacione cene nekih tepiha. Naravno sve te cene mogu drastično da padnu.

Generalno Tunis je jako lep, a ukoliko želite da vidite Tunis onda ga svakako posetite tokom prolećnih meseci. Ukoliko vam konstantno navaljivanje uličnih trgovaca ne smeta onda put u Tunis apsolutno nema nikakvu manu.

I konačno, slike…

Slike iz grada Soussa: Pogled sa terase na plažu, stari deo grada Sousse-a, centar grada (Soula tržni centar), put ka Port el Kantaoui-ju kao i plaža pri centru grada.

Slike iz Grada Tunisa: Spomenik Ibn Khaldounu, katoličku katedralu, Aveniju Ibn Burgiba, bivšu zgradu ambasade Engleske (plava zgrada) na ulaz u medinu Tunisa, državno pozorište Tunisa i kako izgledaju uličice u samoj medini. Tu je i slika ulice koja nosi naziv naše, sada bivše, države.

Slike Rimskog akvadukta: Iskopine akvadukta se nalaze tik uz rezidenciju pa je kao bilo zabranjeno da se slika…

Slike iz Sidi Bou Saida: Na slikama možete da vidite kako izgleda sam gradić. Vrata kuće u kojoj je živeo ovaj svetac, a koja možete videti na slici bi trebalo da donose sreću onima koji ih dotaknu.

Slike iz El Jem-a: Veliki koloseum koji se nalazi u ovom gradiću je jako bitna istorijska tačka u Tunisu. Ovde se leti održava veliki muzički festival.

Slike iz Matmate: Originalne Berberske kuće, slika restorana je bitna zato što se i sam restoran nalazi pod zemljom.

Slike iz Sahare – „gentleman start your camels“!: Slike iz grada Douze-a , životinjka je Fenek – mala pustinjska lisica, jahanje kamila i slike našeg hotela.

Povratak iz Sahare i prolasci kroz oaze.

Na putu kući smo imali priliku da nas džipovima voze kroz pustinju – pravi Dakar fazon preko dina i kroz neke kamenjare. Takođe, imali smo pratnju lokalne milicije/vojske zbog nekih nereda u nekim zabačenim mestima.

[Show as slideshow]

1234►

Manasija

Manasija (Resava) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i pripada takozvanoj „Moravskoj školi“. Podigao je despot Stefan Lazarević – Visoki između 1407. i 1418. godine. Odmah posle osnivanja, Manasija je postala kulturni centar despotovine. Njena „Resavska škola“ bila je po svojim prevodima i prepisima čuvena – i posle pada despotovine – kroz ceo XV i XVI vek.

Manastirski kompleks sastoji se iz: crkve, velike trpezarije ili takozvane „škole“ (koja se, teško oštećena, nalazi južno od crkve) i tvrđave sa 11 kula od kojih je najveća „Despotova kula“ (severno od crkve).

Detaljnije o manastiru Manasija možete pročitati na wikipediji.

Resavska pećina

Resavski vodopad

Resavska pećina se nalazi na 20 km od Despotovca, u krečnjačkom brdu zvanom Babina glava na obali kraškog polja Divljakovac. Spada u najlepše pećine u našoj zemlji. Duga je 4,5 km. Detaljno je istraženo 2830m., a za posetioce je uređeno oko 800 m. Jedna je od najstarijih ispitanih pečina u našoj zemlji, stara je oko 80 miliona godina dok se stariji nakit u pečini procenjuje na oko 45 miliona godina. Temperatura je konstantna i iznosi 7 c, dok vlažnost vazduha varira od 80-100 %. Unutrašnjost pećine obiluje brojnim i raznovrsnim dvoranama, kanalima, galerijama, stubovima, stalaktitima, stalagmitima, draperijama i okamenjenim vodopadima. Po bogatstvu i raznobojnosti nakita Resavska pećina opravdano nosi epitet Resavske lepotice. U neposrednoj blizini se nalazi i Resavski vodopad, koji (bi trebalo) da je naš najveći vodopad. Ukoliko se rešite da posetite pećinu, treba da napomenemo da postoje profesionalni vodiči iz Srpske Turističke Organizacije, koji će veoma detaljno ispričati istoriju pećine.

Veli i lokalni vodič (vodilja?)

Ukoliko želite da se detaljnije informišete o ovoj lokaciji, pravo mesto je sajt Resavska Pećina.

U neposrednoj blizini se nalazi i odličan ugostiteljski objekat (uraa!!) gde smo klopali pastrmke. Riba je potpuno sveža, pošto ih osoblje restorana bukvalno vadi iz lokalnog ribnjaka kada gosti naruče ribu. Restoran je za svaku preporuku.

Manastir Ravanica

Manastir Ravanica

Manastir Ravanica je manastir u Srbiji i nalazi se u podnožju Kučajskih planina, pored sela Senje kod Ćuprije. Ravanica je zadužbina kneza Lazara, koji je poginuo u bici na Kosovu na Vidovdan, 28. juna 1389.

Detaljnije o ovom malom manastiru, koji se nalazi na 120km od Beograda možete pročitati na sajtu YUTA-e.

[Show as slideshow]

Leto 2001. Borko ili „Borco“, kako su kiprani izgovarali, i ja smo bili par meseci na privremenom radu (Borko) i na moru (ja). Uglavnom smo bili na pola puta do jednog ili drugog. Sve u svemu je bilo zanimljivo.

More, savršeno vreme i mogućnost, za one sa visokim pragom tolerancije na hladnoću, da se kupa sve do novembra meseca.

Dobrih mesta za zezanje svakako ima, međutim to dosta zavisi sa kakvim ste namerama došli na Kipar. Dosta naših ljudi veoma naporno radi, a nas dva mladića smo malo manje vredni pa je naša varijanta bila: manje zezanja i manje rada

[photopress:kipar07.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar08.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar09.jpg,thumb,pp_empty]
A ovo je zgrada do crkve u kojoj stanuju popovi i ostalo sveÅ¡tenstvo.
Opet „retro“ stil fasada.
Glavna ulica prolazi pored mora, ovo je pogled negde ispred moje firme. Ugodno, zar ne!

[photopress:kipar10.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar11.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar12.jpg,thumb,pp_empty]
Pogled iz našeg stana, gomila velikih brodova svaki dan dolazi i odlazi.
Borko takodje poznat kao „Kelner magnifico!“
„Monte Kaputo“ restoran gde srbadija zaraÄ‘uje funtu nasuÅ¡nu.

[photopress:kipar13.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar14.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar15.jpg,thumb,pp_empty]
Pogled iz stana.
Izgled obale od luke u starom gradu pa sve do Tourist Area.
Isto to samo malo drugačije.

[photopress:kipar16.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar17.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar18.jpg,thumb,pp_empty]
Staza koja ide uz plažu. Ne znam kako je u Majamiju, ali ga ja ovako zamišljam.
Opet ista priča, moje omiljeno mesto za plandovanje i klopanje suvlakija.
Ovo bi trebalo da je bar iznad plaže jednog od hotela.

[photopress:kipar19.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar20.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kipar21.jpg,thumb,pp_empty]
Odgovarajuće ležaljke kraj gorepomenutog kafića.
Hotelska plaža, mislim hotela „Amathus“.
Hotel „Four Seasons“.

[photopress:kipar22.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparc01.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparc02.jpg,thumb,pp_empty]
Isto to, samo malo drugačije.
Test, test…
Veselnik sprema kuću.

Pored slika „znamenitih“ objekata na Kipru, evo neÅ¡to slika naroda s kojim smo troÅ¡ili vreme. TakoÄ‘e ima slika iz moje plave faze.

[photopress:kiparc03.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparc04.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparc05.jpg,thumb,pp_empty]
Festival vina i njegova maskota.
Zasluženi odmor
MuÅ¡ki…

[photopress:kiparc06.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparc07.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparp01.jpg,thumb,pp_empty]
…i ženski deo ekipe u ovoj Å¡etnji.
Vlada sa nama posle ugodne klope kod „Lefterisa“.
Tuča?

[photopress:kiparp02.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparp03.jpg,thumb,pp_empty][photopress:kiparp04.jpg,thumb,pp_empty]
Ovog puta poseta sa Vladom Južnoafričkom restoranu.
Strike a pose! Vogue!
Kao i obično uvek sramotim narod oko sebe…
Šveđani

[Show as slideshow]

12►