Jednodnevna poseta Veneciji je prošla prilično dobro. Vreme je bilo prilično prohladno, imali smo sreće da kiša nije padala tog dana što je prilično retko u zimskom periodu, kako smo kasnije saznali. U Veneciju smo stigli oko 9 ujutro, smestili se u hotel do 10, a na ostrvu Venecija smo bili već u 12.
Venecija nam je, kao odmorište, bila tačno na pola puta između Beograda i Azurne Obale. Celodnevno šetanje po Veneciji smo prilično uspešno obavili i videli većinu onoga što glavno ostrvo Venecije može da ponudi. Lido i ostala manja ostrvca nismo stigli da obiđemo, baš kao što se po kopnenom delu Venecije (Mestre) nismo mnogo zadržavali. Mrak je pao negde oko 6 uveče što je prilično dobro za sredinu januara (bar u odnosu na ono što smo mi očekivali – Beograd je u debelom mraku oko 5 sati u to doba godine).
Gondole. Romansa nije baš savršena ukoliko je vožnja po 5C uz ogromnu vlagu, ali je i dalje jako fina stvar. Taksisti, pardon gondolijeri, nude vožnju turistima tako da nije nikakav problem obezbediti vožnju. Autobusku kartu morate da kupite na kiosku, u autobusu je ne možete kupiti. To mi naravno nismo znali, srećom su neki Portuglaci imali karte viška koje su nam prodali, inače bi morali da izlazimo iz busa da kupimo karte na sledećoj stanici. Posle 30-40 minuta vožnje, stižemo na glavnu autobusku stanicu na ostrvu Venecija gde nas očekuje izbor nekoliko linija koje nas voze po kanalima Venecije. Vodeni „autobusi“ ili Vaporetto-i su osnovno prevozno sredstvo gradskog saobraćaja.
Santa Maria de la Salute, a ujedno prilazak San Marco Plaza-i
Moj kolega sa posla, Miloš, nam je već da bitna uputstva za snalaženje u tom delu grada pa smo spremno otišli da kupimo kartu za liniju 82 koja vozi po „Canal Grande“. To je, rekao bih, kao kod nas ulica Srpskih Vladara. Karte vrede 90 minuta, 24 časa ili duže. Karte koje važe 90 minuta su 5,5 Eura, dok one od 24 Äasa koštaju 10 Eura. Savet je da kupite karte koje vrede ceo dan, sa njima možete sasvim lepo da se prevezete nekoliko puta u toku dana bez previše brige koliko je sati i da li će karta važiti i kada stignete do čamca.
Kanal ima 3 velika mosta: Akademiju (drveni), Rialto (glavni, kameni most) i još jedan most koji predstavljaju jedini način prelaska jedne na drugu stranu Canal Grande-a, ukoliko zanemarimo mogućnost preplivavanja.
Most Akademija
Slika sa Rialta – mesto gde se turisti uglavnom okupljaju.
Venecija (ostrvo) je prilično zanimljivo, imate stvarno neograničen broj kulturnih spomenika, muzeja koji zaslužuju da se obiđu. Ovog puta za to nisam imao vremena, žurili smo ka Monte Carlo-u i Nici (o ovome u sledećem broju 
) tako da smo morali da preskočimo ulaske u muzeje već smo ostrvo za jedan dan prešpartali uzduž i popreko diveći se kako kulturnim spomenicima tako i činjenici da je većina zaposlenih po skoro svim radnjama u Venciji uglavnom bila kosooka (Kinezi, bre).
Vlaga i prljava voda kao rezultat daju prilično rezak miris (smrad) nalik onome koji možete da osetite kad ste u nekom lučkom mestu. Ako kažem da živim na 10m od pijace (i to pored dela gde se prodaje riba), a smetao mi je smrad Venecije u zimskom periodu, onda verovatno možete da naslutite šta očekuje turiste u letnjem periodu. Zanemarite taj nedostatak i Venecija postaje jako lep grad, koji treba videti – ukoliko ste u mogućnosti.
Najbolje vreme za posetu je proleće, a preporuka je da nađete hotel u kopnenom delu grada, Mestre-u, odakle možete veoma brzo stići do ostrva uz pomoć autobusa ili gradskog voza.
